STARAC TIHON SA SVETE GORE

Uvod

Otac Tihon, u svetu Timotej Golegov, rodio se u ruskom selu Novaja Mihailovskaja 1884, od bogobojažljivih poditelja Pavla i Jelene.

Obišao je oko 200 ruskoh manastira i posetio Sinaj i Palestinu. Na Svetoj Gori je živeo 60 godina. Upokojio se 10.09.1968. godine.

Ovo su njegovi lični podaci. Međutim, ovaj nežni izdanak Svete Rusije, miomirna mladica Atona, poseduje neke druge privlačne osobine koje su učinile da ne prođe neprimećen ovim svetom. Naravno, zahvaljivao nam je na gostoprimstvu. «Hvala grcima na gostoljublju», govorio je često.

Vatreni poštovatelj Bogorodice, dostojan služitelj Višnjega; Sveta Liturgija – njegova prva radost; čovek ljubavi, molitve, blagočestivog smirenja. Ozaren i čovek koji zrači, isposnik, blagodatni pustinjak. Zaljubljenik Carstva Božijeg, pokazivao je to neprestanim sećanjem na smrt, svojom bezbrižnošću i radošću. Za krevet imao je daske, a iskrpljene mantije za pokrivače. Divlje životinje po brdima bile su mu prijatelji. Izlivao je obilno suze na drvo časnoga Krsta koje je imao u svojoj kolibi. Sam je sebi iskopao grob. «Slava Ti, Bože» postalo je jedno s njegovim disanjem. Vreme svoje smrti predvideo je mnogo unapred. Njegov lik obitava nezaboravan u svetlosti mira.

Godine 1972. blaženi mitropolit Halkide Nikolaj, s ljubavlju je zapisao pripovedanja o. Pajsija o ocu Tihonu i objavio ih 1981, a ova knjižica je pre toga izdata. Oba izdanja danas su rasprodata, što pokazuje da još postoji ljubav ljudi koji vole vrlinu, žednih takvih okrepljujućih štiva. Ovo izdanje nam priža sećanja jeromonaha Agatangela, iz kelije Časnog Krsta u Kareji, bivšeg Ivironca, koji ga je poznavao izbliza, od 1960. kao 18-godišnjak. S jednostavnošću vrednom pažnje i neobaveznošću opisuje sveštene uspomene iz susreta sa svojim duhovnikom, ocem Tihonom, koga je najtoplije voleo.

Predstavljeni su nam nepoznati detalji iz njegovog života, iz Jerusalima, Burazerije, Katunakije i Kapsale – mesta na kojima je starac obitavao. Ljubazan doprinos oca Agatangela i trud je za pohvalu.

Neka nas uvek prati blagoslov Svetog Starca.


Monah Mojsije - Naše prvo poznanstvo

    Prve godine na Svetoj Gori, u manastiru Ivironu, upoznao sam velikog duhovnika, oca Tihona. Jednog prolećnog jutra, nakon jutarnjeg bogosluženja, sišao sam do manastirske kapije, gde je tada bio vratar moj duhovnik, starac Kleonik. Najednom, ugledah jednog svetlog starog kaluđera – izlizana mantija i kratki prsluk pokrivali su veličanstvenu pojavu.Sjaj njegovog lica, duga brada, sladak govor, ljubav i jednostavnost ispunili su mi srce radošću i ganutošću. Ne znajući ko je to, želeo sam da mu se poklonim, da dobijem od njega blagoslov. Verovao sam da je njegov blagoslov bio blagoslov Hrista.

Kao siromašak i ja sa mu nešto dao.Šta će to biti? Jedan bakalar, koji je, iako to nisam znao, za njega bogat ručak. Ja dete, on svetitelj. Srca su nam postala jedno. Kao žedan, sedeo sam malo kraj njega, da ga pitam. «Gde živiš»? «Pustinjak sam», odgovori mi. Zadivih se i zatražih da me ponovo blagoslovi...

Sedeli smo na klupi i istrajavao sam da mi kaže gde živi. Na kraju mi reče – «u Kaliagri». «Sam?», upitah ga. «Ne, dete moje», odgovori mi, «zajedno s Bogom i Bogorodicom...Družba su mi ptice, koje sve vreme ne odlaze odatle,  svaki dan zajedno pojemo. Kakva radost, kada svakog dana cvrkuću:Slava Bogu! Ja – Mnogaja ljeta Svetoj Gori»...

Od toga časa postao sam mu odan. Tražio sam da ga bolje upoznam. Ovaj dan je bio značajan za mene. Kad sam pričao svom starcu Kleoniku o ovom susretu, on mi reče: On je sveti čovek, dete moje. Želeo sam da posetim njegovo prebivalište. Jednog dana išli smo s ocem Gervasijem koji je znao stazu. Mesto na kome je živeo bilo je pusto. Stigosmo do njegove kolibe, koja kao da je bila nenastanjena, pokucasmo na mala vrata. Na «molitvama svetih»... začusmo «amin» i otvori nam. Radost mu beše velika, kao i njegova ljubav. Ljubav koju je pokazivao svakom, bez izuzetka. Uvede nas ljubazno i povede prvo u crkvu, malu, s jednom celivajućom ikonom i Raspećem koje se danas čuva u manastiru Ivironu. Reče nam: «Otpevajte Dostojno jest i Spasi Gospodi ljudi svoja». Potom poče jednu jekteniju pominjući ceo svet. To je imao da priži svetu, to je davao; da pominje mnoga imena svakoga dana...

Kasnije nam poče govoriti kako treba da živimo, kakvu radost predstavlja molitva... Pošto smo se ispričali, ispovedili smo se, pročitao nam je oproštajnu molitvu, darujući nas ponovo duhovnim rečima, blagoslovio nas je i mi pođosmo u manastir.
Od tada pa do njegovog predstavljenja u Gospodu, postade moj duhovnik.

Mladalački dani

    Roditelji su mu bili pobožni, s poznatom, velikom blagočestivošću Rusa prošlog veka. Za majku je govorio da je bila jedna sveta majka, uvek se molila. Svake srede i petka nije jela uopšte, bila je sva predana molitvi, a suze su joj se često slivale iz očiju. Dar suza imao je i on, suze su mu bile svakodnevna i neprestana hrana. Verovao je da su suze dar Božije milosti i da se njima pere duša da bi se predala svom Tvorcu.

Od malena je voleo da posećuje manastire. S nestrpljenjem je očekivao kad će i on dobiti Božiji blagoslov da napusti svet. Da dođe blizu Bogu, da se moli, jer ništa vidljivo nije ga zadovoljavalo, nego je žudeo za Nebeskom večnošću i  neprolaznom radošću.

Pošto je stekao potrebna znanja, ljubav prema pojanju i muzici ubrzo ga načiniše savršenim pojcem. Uvek je išao u crkvu i pevao u horu, čiju je upravu ubrzo preuzeo.S blagoslovom roditelja odluči da poseti Jerusalim i Svetu Goru. Bogoljubivi mladić krenuo je zajedno sa ostalim vernicima. Kad su stigli u Carigrad, upoznao se sa monahom, ekonom burazerijske kelije. Ekonom mu kaže: «Želiš da postaneš monah?» «Želim», odgovori. «Pokaj se i od danas si iskušenik u našem Skitu Svetog Nikole». S velikom radošću i suzama zahvalnosti zamoli za blagoslov da se pokloni Svetim Mestima.

Nakon poklonjenja dođe u Svetu Goru i pribroja se bratstvu Burazerije. Nakon godinu dana postade monah.

U Karulji Svete Gore

Starčeva ljubav za tihovanjem i čežnja za podvigom nagnali su ga da napusti divno bratstvo i da dođe u najsuroviji kraj Svete Gore, na jezivu Karulju. U jednoj maloj spilji boravio je oko 15 godina. Njegov podvig je bio velik i neprestan. Svako veče pravio je preko 600 metanija. Jeo je jednom u tri dana, a često samo jednom u sedmici.

Svake subote išao je i pričešćivao se u skitu Svetog Đorđa, vraćajući se odmah potom u svoju spilju. Spilja mu je bila na temelju crkvice Svetog Đorđa i očuvana je do danas.

U Svetom Đorđu je bio jedan starac, veoma mudar, po svetu i po Bogu, koga je nazivao učiteljem. Učitelj mu je davao svakog meseca po jednu svetootačku knjigu. Vraćajući mu je, trebalo je da ispriča njen sadržaj i šta je razumeo. Ako ne bi ispričao s tačnošću, ne bi mu je zamenio. Na taj način pročitao je sve Oce Crkve: Svetog Jovana Zlatousta, Vasilija Velikog, Svetog Grigorija Bogoslova, Svetog Simeona Novog Bogoslova i ostale. Posebno je voleo Svetog Simeona.

U vreme mobilizacije ruskih monaha 1917. godine, išao je da poseti ruski skit Tivaidu. Kad us ga videli tamo državni predstavnici, izmoždenog od podviga, upitaše ga gde i kako živi. Toliko su bili udivljeni podvižnikom karuljske isposnice, da su ga ostavili da nastavi podvig i da im pomogne molitvama. On se odmah vrati u svoju pećinu, i sad se još više predade podvigu i molitvi, da bi popunio i ojačao redove braće koja su se borila.

Od oko 700 monahakoji su tada otišli, samo su se dva-tri vratila. Jedan je bio starac Atanasije iz kelije Časnog Krsta u Provati. Bog je blagovoleo da starac preda svoj duh na mojim rukama. Otac Tihon mi je mnogo pripovedao o njemu. Uvek je držao umnu molitvu. Molio se danju-noću, tako da je umnu molitvu držao i kada bi pričao, a nije je prekidao ni u snu. Tad bi mu izletelo i rekao bi o sebi: dete, i kad spavam, moje srce se moli... Kad se moliš, govorio mi je, neka ti se srce priljubi za molitvu, i objašnjavao je pritiskom prsta na zid, kao što lepak vezuje stvari.

Podvižničke borbe u Kaliagri

    Nakon 25 godina podvižničkog znoja, odlazi iz Karulje i dolazi u oblast Kaliagrije. Tu je imao jedno viđenje: kako bi Vaskršnje veče i pevaše s radošću svu Vaskršnju službu. Sledećeg jutra dođe mu duhovnik i reče da ide u Stavronikitu, manastir kome je pripadao skit, da se pokaje i da postane sveštenik. Tako i bi. Pošto njegov skit nije imao crkve, s velikom žudnjom i blagočestivošću počeo je da gradi. Novca uopšte nije imao i odluči se da ide da traži milostinju. Na putu kojim je išao srete jednog monaha i reče mu svoju zamisao, kako želi da podigne crkvu Časnog Krsta, ali nema novca. Monah se iznenadi jer je toga dana dobio pismo i novac, da ga da onome ko želi da sagradi crkvu. Njegova radost i ganutost bili su neizmerni. Odmah pozva zanatlije i pretvori jednu malu keliju u crkvu, koju je mnogo voleo.

Preobražaj na Svetoj Liturgiji

    U vreme Sv. Liturgije doživeo je preobražaj. Već se smrkavalo, a od jutra, kad je počeo službu, nije bio završio. S velikim poštovanjem čitao je molitve Sv. Liturgije, koje je znao napamet od njenog dugogodišnjeg i stalnog vršenja, ne u sebi, niti jakim glasom, nego tako da se čuju na uho sveštenika. Sav ustreptao, u vreme Heruvike i osvećenja pojao je sa anđelima njihovu pesmu na nebesima, gledao je potom kako su bili na svetom prestolu i završavao Sv. Liturgiju i ne shvatajući koliko je vremena prošlo. Pred Sveto Pričešće nije čekao da padne mrak da bi čitao molitve, nego je čitao od podne. Celog dana se spremao za Sv. Liturgiju i Sveto Pričešće narednog dana. Govorio je da vernik treba da se priprema 24 sata da bi mogao postati pričasnik u telu i krvi Gospoda našeg Isusa Hrista.

Za vreme proskomidije satima je pominjao sva imena koja je imao i na kraju, pritisnuvši ih  rukom, govorio je: Pomeni, Gospode, celi svet...

Nekad, nakon pominjanja mnogih imena na jedan blagodatan način, pritisnu ih sve rukom govoreći mi: Dete, srce celom svetu...

Kada je ostario mnogo i nije mogao da služi, išao sam i služio mu i ostavljao mu sveti Hleb, a on ga je delio i pričešćivao se svakoga dana. Želeo je da se prosfore prave s blagočestivošću i molitvom, da su dobre i lepe, jer je od njih nastajalo Telo Hristovo. Pokazao mi je da ih bušim na pet mesta u sredini pečata, da se ne stvore mehuri. Isto tako, želeo je da vino za Sv. Pričešće bude dobro.

S velikom prostotom je govorio kako Anđeli, Proroci, Apostoli, Jerarsi, Mučenici, Prepodobni, Besrebrenici i svi Sveti jesu prisutni, pošto smo ih pominjali na Proskomidiji,i dolazili su u pomoć svim ljudima, čija je imena satima pominjao.

DUHOVNI SAVETI

Njegovi saveti bili su kapi doživljaja srca.

«Da bi našao dobrog duhovnika, govorio je, treba da se moliš tri dana, i potom da te Bog prosvetli.Putem kojim ćeš ići moli se da ga Bog prosvetli da ti kaže dobre pouke.»

Uvek se moli pre početka svakog posla. Reci: Bože, daj mi snagu i prosvetljenje, i potom počni posao; a na kraju: slava Bogu.

Mnogo je govorio o smirenju: Svako jutro Bog blagosilja čoveka jednom rukom. Kad vidi smirenog čoveka, blagosilja ga s dve ruke.

Jednom ga poseti neki monah i reče mu kako nikad ništa loše nije učinio u životu. Međutim, primetio je da su njegove reči skrivale veliku gordost; mnogo se ražalostio i smatrao je da je ovog zaposeo pali demon. «Neću da gledam takvog čoveka, govorio je, bolje da je hiljadu puta pao u greh, nego što je takav. Tako se ide u pakao, dete moje.»

Pripovedao mi je tada jedan događaj iz svoje otadžbine:

U jednom ženskom manastiru bila je jedna mlada monahinja i mnogo se pročula po vrlini. Igumanija tada vide jedno viđenje i ču glas koji joj reče: «Ovu monahinju da smiriš». Igumanija beše u nedoumici jer je smatraše svojom najboljom monahinjom. Mlada monahinja imla je običaj da nakon bogosluženja ostane sama u hramu. Stojeći pre ikonom Bogorodice, govoraše: «Ja devica, Ti devica. Ti si rodila, ja nisam». Tim rečima pokazivala je svoju gordost. Međutim, uskoro joj Bog dade iskušenje kako bi je doveo u veliko smirenje. Tada, klečeći pred ikonom Bogorodice, pokajana, smirena, praveći metanije i lijući suze, govoraše za sebe da je najgrešnija na svetu.

«Suze, dete moje, suze, to želi Bog.»

«Pakao se napunio ljudima-gordim devstvenicima. Smirenog čoveka želi Bog.»

Smirenje oca Tihona bilo je toliko da je kada bi neko išao da se ispovedi, nakon oprostne molitve, govorio: «Dete moje, pomoli se i za mene»...

Kad je jedan ravnodušni mladić došao na Svetu Goru, povedoh ga u starčev skit. Pošto se ispovedih, htede i on da se ispovedi. Ušavši u crkvu rasplaka se i pade na kolena, moleći za oproštaj mnogih sagrešenja. Otac Tihon ga toliko zavoli da mu je tražio istog tog trenutka da se pomoli za njega, da mu oprosti Bog, jer je mladić mnogo plakao dok on sam, reče, nije. Zamoli ga on, kome suze nikad nisu nedostajale i koji je imao jednu krpu kojom je samo brisao suze i koja je uvek bila nakvašena...

I epitrahilj mu je bio stalno vlažan od neprestanih suza-držim to za istinski blagoslov. Čak i na velikom krstu, ako neko obrati pažlju, videće kapi suza, koje je izlivao u pregrštima. Smatrao je da sa suzama peremo noge Hristove i da ih kosom posušujemo...

Posećuje Sveta Mesta

    Jednom je hteo da ponovo poseti Sveta Mesta. Došao je bio jedan ruski brod koji je išao za Jerusalim. Nije imao novaca i zamolio je kapetana da ga primi besplatno. Kapetan ga je mnogo poštovao i ne samo da ga je primio, nego mu je i novac dao da se moli za njega i da ga priloži pokloničkim mestima.
Kad je stigao tamo, poče da posećuje hramove i manastire kao smerni poklonik. Na mnogim mestima želeli su da ga zadrže uza se. Međutim, nije znao da li je to volja Božja. Kad je saznao da je u jednoj isposnici bio jedan vrlinski monah, pođe k njemu da se posavetuje. Imao je dve stvari na umu: ostati u Jerusalimu ili se vratiti na Svetu Goru. U trenutku kada je zakucao na vrata podvižnika, začu: «Sveta Gora...Sveta Gora...» Nije ga bio još ni video. Zamoli ga da mu otvori da uzme njegov blagoslov i da se bespogovorno vrati u Vrt Presvete Bogorodice.

Tamo, osim monaha, ponovo zateče prijatelje, divlje pustinjske životinje koje je mnogo voleo. To sam saznao kad sam jednog dana išao kod njega u kolibu da nakupim malo maslinki koje su se tamo nalazile. Dok sam ih kupio, dođe kod mene da me vidi i začuh nekakvu buku u njegovoj keliji. Rekoh mu da zatvori vrata, našta odgovori: «Volim ga, nije loš, ovaj prijatelj, dolazi da uzme što mu se sviđa i odlazi.» Biće nekakva lisica ili kakav šakal. Divio sam se zadugo njegovoj svetosti.

Čudotvorna pojava Bogorodice

    Svakog svog posetioca smatrao je prijateljem i od Boga poslatim. Ono što bi mu donosili, čuvao je, a ako mu nije bilo potrebno, davao je odmah drugom. Iako nije imao ništa, sebe je smatrao bogatim. «Bogat sam, slava Bogu», govorio je.»Slava Bogu» - to mu je uvek bilo na usnama.

Mogao je dugo da posti i jednom, pošto nisam dolazio dugo dana, uočih sledeće čudo. U vreme kad nije bilo šljiva, i kad ga ni jedan čovek zadugo nije posetio, videh ih mnoštvo u njegovoj keliji, svežih i lepih. Zapitah gde ih je našao. «Dete moje, čovek Božji», odgovori mi. Verovao sam da mu ih je anđeo doneo.

Tada mi je ispričao i jedno drugo čudo koje mu se dogodilo u Rusiji. Bio je iz Sibira, a tamo su imali mnogo lepe pšenice. Hleb im je bio beo. Kad je obilazio ruske manastire, stiže u Moskvu. Malo dalje, tamo, jeli su crni hleb,koji nije mogao da jede. Danima je gladovao. Prolazeći kraj jedne pekare, vide jednu ženu da mu daje prebeli hleb,  vruć. Nije imao novca i uđe u pekaru da joj se zahvali. Upita pekara gde je otišla žena koja mu je dala hleb. Odgovori mu da nikakva žena nije izašla iz radnje. Naravno, kad vide da se hleb u njegovim rukama puši, i da u tom kraju nema takvog hleba, zadivljen shvati da je to bila Bogorodica. Zaplaka se ganut, a pekar, s poštovanjem, uze malo od hleba za blagoslov. Obojica zablagodariše Bogorodici. Sovim hlebom prošao je sve preostalo vreme koje je bio odsutan od kuće. Ovo čudo doprinelo je da se posveti monaštvu.

Blaženi starac, otac Tihon, stalno je govorio da pustinjak ima blagoslov da zadrži novac neophodan samo za 40 Liturgija. Oko kolibe može da ima tri čokota da bere grožđe, malo maslinki za ulje i mali vrt za povrće. Neka mu to bude dovoljno, a milosrđe da ne izostaje, kao što je sam radio. Ako bi mu neki put preostajalo novca, slao ih je nekom bakalinu u Kareji, govoreći mu: «Molim te, meni za ljubav, uzmi ovaj novac i daj siromašnom čoveku kad naiđe, a za hleb nema...»

Moje izbavljenje od lovaca

    Ljubav mu je bila toliko velika, da je voleo i mene grešnoga. Želeo je da me zadrži kraj sebe. «Bog će ti dati svega», često mi je govorio. Na kraju je došao i ostao kraj njega i otac Pajsije. Uzeo sam u keliju u Kareji i podigao crkvicu koju sam posvetio Časnom Krstu. Želeo sam tamo da zahvalim svom duhovniku ocu Tihonu i starcu Atanasiju iz Provatske kelije, koji su imali hramove posvećene Časnom Krstu, i da ih pominjem za neprocenjive duhovne darove koje su mi poklonili.

Jednom kad sam išao da se ispovedim i da mu ostavim malo hrane, desi se sledeće. Pošto se ispovedih i pošto mi dade poslednje savete, pođoh da se vratim. Iamo je običaj da me isprati nekoliko koraka van kelije. Međutim, ovaj put zauzeo je neki poseban stav. Držao je u rukama krst i neprestano me blagosiljao. Odlazio sam putem gledajući kako me neprestano blagosilja. Ubrzo, pošto mi je nestao iz vidika i kelija se više nije videla, nabasah na jednog lovca čija je cev bila uperena u mene, a ruka na obaraču. Najednom, uzvik koji mi se spontano ote prenu lovca, te me ugleda i pade dole prestravljen, inače bi me zasigurno ubio. Imajući na umu poslednje starčeve reči, stajao sam bez straha pred njim. Čuo sam lovca kako govori: «Neki ti je svetitelj pomogao, jer mi je prst bio na obaraču.» Bio sam siguran da me je spasao starčev blagoslov. U to su me uveravali i manastirski oci kad sam im pripovedao. Bilo je to čudo. Sledećeg dana ponovo sam išao kod starca da bih mu ovo ispričao. Zakrsti me i reče: «Slava Bogu, dete moje,  Bog je pomogao.» Suze mu navrše...

Kad sam postao sveštenik i zaželeo da me uzmu za «črednog» u jedan ženski manastir, gde je bila monahinja moja sestra, rekoh mu to i ražalosti se mnogo zbog opasnosti koje su postojale. Reče mi: «Dete moje, mnogo je teško biti mladom čoveku u manastiru sa monahinjama. Nema blagoslov mladić da gleda monahinje, niti da ih pričešćuje mlad jeromonah. Tražio mi je adresu da im on piše.Dao sam mu je, i s malo grčkog što je znao, napisa im: «Nema blagoslova da imaju mladog jereja, samo mnogo starog...» Kad su dobile njegovo pismo, mnogo su se rastužile i zatražile su da prouče monaške kanone. Otac Atanasije, koji je bio bibliotekar u našem manastiru, Ivironu, i bio vrlo mudar i vrlinski čovek, pisao im je sve u vezi s tim. Tad su svi shvatili koliko je otac Tihon bio u pravu. Kad sam mu saopštio da neću ići, obradovao se nezamislivo. Pripovedao mi je o mnogim događajima. «Mladi sveštenici u ženskim manastirima, to je skandal. Vatra i pakao, govorio je, bolje da umre mlad sveštenik, nego da ovim izgubi dušu...»

Bolesti i lekovi

    Jednom se razboli od reumatizma i ne mogaše hodati. Doktor mu reče kako treba da ide u svet, u termalnu banju na terapiju. Pošto nije hteo da izlazi u svet, smislio je sledeće. Tamo, u pustinji, napravio je jednu veliku kadu gde se lečio. Kuvao je origano, stavljao ga u kadu i time se prao. Bog vide njegovo strpljenje, i učini da mu bude dobro.

Kad bi se prehladio, imao je u jednoj flaši alkohol sa ljutim paprikama, čime se masirao. Lečio se sam. Našao je jedan povijeni štap za koji je vezao jednu spužvu kojom se masirao. Kad sam ga pitao šta je to, odgovorio mi je: «To je moj poslušnik».

Odneo sam mu nešto kinina koji je katkad upotrebljavao. Kad bi mu nestalo, pisao bi karakterističnim blagodatnim izrazom: «Molim vas za ljubav, potreban  mi je gorki crveni lek.»

Rukodelj i molitva

    Kad je bio u Burazerijskoj keliji, naučio je kao rukodeljmetod poliranja zlata za ikonopis koji se naziva cukaniko. Međutim, struganje prilikom njegove izrade ga je uznemiravalo, i odustao je od toga.

U Karulji se bavio ikonopisom. Uzeo je nekoliko časova od jednog monaha. Jednostavnim ikonopisačkim stilom davao je likovima izgled kakav je video očima srca. Na primer, arhipojci, sa borama na licu, kao i podvižnici, jednostavni i skromni. Slikao je tek koliko da pokrije troškove, da kupi dvopek.
U Kapsali je živeo od novca onih koji su slali imena da ih pominje.

Pričao mi je da monah treba jedan sat da radi, jedan sat da se moli. Pripovedao mi je šta se dogodilo u jednom ruskom manastiru za akatist Bogorodice, koji je naročito voleo.

Bio je jedan monah koji je svakoga dana 24 puta čitao akatist na sledeći način. Kad bi čuo časovnik da otkucava sat, on je počinjao. Sati su mu bili merilo. Naravno, svaki put ga je čitao s toliko poštovanja kao prvi put. Jednog dana začu glas iz ikone da mu govori: «Raduj se, služitelju, i tebi, raduj se».
Otac Tihon je i sam, mnogo puta na dan, čitao akatist sa suzama. Čitao je takođe svakoga dana Jevanđelje po Mateju. Naročito je voleo odeljak o Sudu, 13. glava. Želeo je da uvek drži svoj um prema tom kriterijumu. Imajući neprestano misao o smrti, otvorio je grob da gleda neprestano i da plače i da čeka, s radošću, kad će ga primiti. Krst mu je bio oružje u pustinji. Pljačkaši, govorio je, imaju pušku i nož. Ja, Hrista i Krst.

Nedeljom ne treba raditi. Jer, u staro vreme, kad su se Izrailjci hranili manom, Bog im je istu slao svakog dana osim sedmoga. Niti je blagosliljao one koji su bili proždrljivi.

Jer, koji su to voleli, kažnjavao ih je – postajali su crvi. Tako, nisu radili ništa drugo, nego su sedeli u šatorima i proslavljali Boga.
Sam je svu nedelju posvećivao Gospodu. Želeo je, kada je služio, da ne završava Liturgiju brzo. Mnogo puta približavalo se večernje, a on je još uvek služio...

Pomirenje sveštenoslužitelja

    Jednom se zameriše dvojica sveštenoslužitelja. Iako nije bilo ništa ozbiljno, otac Tihon je želeo da čuje «Ljubimo jedni druge» i da ih vidi da celivaju jedan drugog s radošću. Zamoli ih da saslužuju na Liturgiji, a on da im poje. Na kraju reče: «Danas se mnogo radujem jer vas dvoje imate ljubav – slava Bogu. «Slava Bogu» je stalno govorio.

Ljubav prema posetiocima i nesebično gostoljublje

    U ono vreme bilo je teško posetiti Svetu Goru, zbog slabih veza. Međutim, koliko god je bogoljubivih čulo za oca Tihona, želeli su svakim sredstvom i na svaki način da ga posete i da uzmu njegov blagoslov. Tako, od mnogih mirjana i klirika kojih se sećam, bio je neki o. Ilija. Bio je tada u Parizu na postdiplomskim studijama i znao je ruski jezik. Bio je čuo za duhovnost oca Tihona i dože da ga upozna i da porazgovara s njim. Vreme je prolazilo i smrkavalo se. Bilo je već nemoguće da idemo noću iz kelije. Otac Tihon, s puno ljubavi i jednostavnosti, želeo je da nas ugosti, iako, kao podvižnik, nije trebalo da ima takav običaj. Dao nam je pohabanu slamaricu koju je imao i stavio nas u crkvu, da se odmorimo preko noći.

Međutim, slamarica je bila puna stenica. Bela majca o. Ilije postala je crvena od njihove krvi. I pored ovog iskušenja, o. Ilija se uopšte ne ražalosti, nego je, naprotiv, bio veoma srećan što je bio ugošćen u keliji oca Tihona i što je mogao da čuje iz njegovih osvećenih usta duhovne reči i očinske savete.
Veliku shimu monaha smatrao je nečim velikim i svetim. «Nije dovoljno jednostavno da je nosimo, nego da imamo sveti život. U Ruskoj crkvi neguje se beskrajno poštovanje prema monasima velikoshimnicima. Velika shima predstvalja anđela, savršenog monaha, oslobođenog svake životne brige. To je onaj koji poseduje sve vrline, traži anđelski život, stara se za Božije, kako će ugoditi samo Bogu, ne ljudima. To je velika shima: kelija, crkva, post, neprestana molitva.Neopravdano je za velikoshimnika da se osvrće desno i levo, ili da se bavi upravljanjem. U Ruskoj crkvi velikoshimnika smatraju svetim čovekom. Kažu, ako ga vide s Patrijarhom, prvo će napraviti metaniju pred velikoshimnikom. Ne kao kod nas, gde veliku shimu nose mladi i ponose se time. To je veliki greh», govorio je.

Poslednji dani i prepodobno usnuće

    Podigao je brojna i dobra duhovna čeda, koja je savetovao s ljubavlju. Izdvajali su se njegovi susedi jeromonasi i monasi.

Poslednjih dana, konkretno tri dan pred njegov kraj, izdala ga je snaga. Išli smo redom da ga vidimo. Otac Vasilije, o. Grigorije, o. Atanasije, o. Pavle, i naravno o. Pajsije koji ga nije napuštao.

Pretposlednjeg dana desi se sledeće: kao što smo rekli, svakoga dana je stavljao u putir osvećene Svete Darove i pričešćivao se kao sveštenik. Tog dana, usled velike slabosti, nije mogao da se pričesti. Kad sam stigao, reče mi da upotrebim Sveto Pričešće. Međutim, pošto sam jeo, nisam mogao. Kasnije, dođe drugi sveštenik i pričesti ga. Ovaj događaj, to što ja nisam bio spreman da ga pričestim, kao i osećaj mučnine koju je imao usled bolesti koja ga ophrvala, uplaši ga. Pomislih da nije satanska zamka postavljena kako ne bi imao u «ustima Hrista», kao što je govorio. Zamolih da ga ja sutradan pričestim. Prihvati i mnogo se obradova.

Sledećeg jutra sam došao i vidim o. Pajsija veoma bolesnog. Pozdravio sam ih i pripremio Sveto Pričešće. Budući opružen na drvenom krevetu, u času kad sam ga pričešćivao, videh starca, do tri pedlja odignutog iznad kreveta, kao anđela, da proslavlja Boga i da mi zahvaljuje. Isto veče preda duh svoj.
Mnogo se rastužih što nisam bio u blizini da čujem njegove poslednje reči. Međutim, bio je o. Pajsije i starac mu reče da je bio u društvu sa Sv. Sergijem, koga je izuzetno poštovao.

Cele noći sam bio u žalosti što ga više neću viđati u ovom životu. Na jutarnjoj Liturgiji pominjao sam ga sa upokojenima. Svanulo je i spustila se takva kiša da mi je bilo nemoguće da pođem. Međutim, posle Liturgije je prestalo i razmišljao sam da li da ga položimo u grob koji je sam iskopao pre mnogo godina.
Kad smo se skupili, sva duhovna čeda, pročitali smo zaupokojenu službu. Grob je bio suv. Zemlja je olakšala. Budući davno iskopana, padala je odozgo kao pamuk.

Pozdravili smo ga uzimajući blagoslov i polazeći. Tražio sam kao blagoslov njegov epitrahilj i krst kojim me je blagosiljao.

Bila mu je želja da služim Liturgiju 40 dana po njegovom usnuću, a on bi molio Boga za mene i posetio bi me ovde ako nađe milost u Boga. O, čuda! Poseti me na poslednjoj Liturgiji. Dođe, pevajući vaskrsni kanon, i reče mi: «Dobro sam, hvala.» Kad se povratih, setih se obećanja koje mi je dao. Zablagodarih mu i proslavih Boga.

Posle starčevog upokojenja, njegova vrlina posta još poznatija. U mnogim crkvama Rusije služili su mu parastose. Ruski mitropolit Nikodim izdao je poslanicu tražeći da se služe pomeni u svim crkvama njegove eparhije. Kad je ovaj mitropolit posetio starca, on mu je zatražio da mu pročita oprostnu molitvu, jer je bio prvi episkop iz njegove otadžbine koji ga je posetio. Tad mitropolit, koji ga je mnogo uvažavao, pade pred njegove noge da ih celiva.

Mnogi od onih koji su ga upoznali ili čuli za njega, dotrčali su da uzmu bilo šta kao blagoslov, pa makar malo zemlje sa njegovog groba. Čak su se i ljudi iz sveta vraćali sa pokloničkog puta Svetoj Gori, noseći malo cveća sa groba starca Tihona, za uspomenu i kao svetinju.

Jednom arhimandritu, kad sam ga vodio u njegovu keliju, starac je prorokovao da će postati vladika,na šta je ovaj uzvratio: «Neka bude volja Božja». Danas je episkop i ne zaboravlja susret sa svetim starcem.

Demon se boji njegovog epitrahilja

    Jednom, tokom besede igumana manastira Simonopetre, starca Emilijana, u crkvi Sv. Dimitrija u Solunu, desi se sledeće: bi tamo i neka demonizovana žena, i na kraju besede starac ču da ispušta demonske urlike i da se trese. Takav fenomen nisam video u životu. Sedeo sam preko puta, i zabrinut i potresen, pratio sam kako demon muči ljude. Bili su prisutni i mnogi drugi, kao i protosinđel Solunske Mitropolije, koji s puno bola prema stvorenju Božijem uputi svoje smerne molitve, kao što i svemoćni Bog žali Svoje stvorenje i pokazuje milost Svoju i izbavljenje od biča demonskog. Kad na mene dođe red, priđoh joj, blagoslovih je časnim krstom podstičući je da se prekrsti. Ali, nije mogla ni da izgovori da je krst – životodavno drvo. Govorila je da će je demon ugušiti ako to ispovedi. Shvatio sam da je bila uhvaćena u demonske mreže. Međutim, nisam prestao da prizivam ime Gospoda našeg Isusa Hrista. Vreme je prolazilo i umorio sam se za trenutak. Bilo je prošlo 12 noću. Prethodne večeri video sam svog duhovnika, o. Tihona, koga viđam u raznim slučajevima, bilo da me posavetuje, bilo da me uteši, kao dok je bio u životu, i osećao sam spokojstvo i radost gledajući njegov anđelski lik. U tom trenutku, ponovo mi pade na pamet i rekoh posednutoj ženi: Povešću te kući i tamo ću ratovati, znaš sa čime. – Da, sa platnom oca Tihona, znači s njegovim epitrahiljem.
Ne stiže da dovrši, a demon je obori dole, pred kivot Sv. Dimitrija. Tad joj rekoh da kaže demonu da je gnusoba. Ponavljao sam to mnogo puta, i čim je prevalila preko usta reč gnusoba, ostavi je na miru. Od unezverene i neuračunljive posta mirna i razumna. Zablagodari Sv. Diomitriju, a od nas zatraži da je pominjemo zajedno s mužem koji je odvede kući.
 

 

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода СПЦ – 16. XII 2010.

Свети Архијерејски Синод са своје седнице одржане 16. децембра ове године обавештава црквену и ширу јавност, поводом антицрквеног понашања бившег епископа рашко-призренског, монаха Артемија, о следећем:

1. Као што је познато Свети Архијерејски Сабор је на свом овогодишњем мајском заседању, на основу именованом писмено предочених канонских преступа и кривица, трајно и неопозиво разрешио епископа Артемија дужности епархијског архијереја рашко-призренског, што је и он сâм прихватио, прихвативши уједно да по разрешењу борави у манастиру Шишатовцу. Од септембра и октобра месеца, нажалост, епископ Артемије је Светом Архијерејском Синоду изразио своје „кајање" због прихватања саборских и синодских одлука, тврдећи, противно здравом разуму, да је он „доживотни Епископ рашко-призренски". То је био повод да га Свети Архијерејски Синод стави под забрану свештенодејства до следећег редовног овогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора у новембру.

Наместо да затражи од Сабора опроштај за своје преступе, за гажење канонског поретка Цркве, како би био ослобођен забране свештенодејства, епископ Артемије је насилно, са групом својих следбеника, који су се такође налазили под канонском забраном свештенодејства и под судом, покушао да узурпира манастире и Рашко-призренску епархију, започевши своје непочинство антиканонским и антиуставним служењем Литургије у манастиру Дубоки Поток, под забраном свештенодејства. При томе, користећи фалсификовани печат, почео је да доноси противзаконске одлуке у Епархији рашко-призренској.

Све се то догађа у току рада Сабора, па је Сабор био принуђен да, са дубоким жаљењем, лиши епископског чина бившег рашко-призренског епископа Артемија и да га врати у ред монаха. То противзаконско служење и учествовање у њему, као и други, додатни разлози, допринели су такође да Велики црквени суд потврди одлуке Црквеног суда Епархије рашко-призренске и седамнаесторицу јерођакона и јеромонаха, Артемијевих следбеника, лиши свештеничког чина. Наместо отрежњења и покајања, монах Артемије и његови рашчињени следбеници су наставили да "служе Литургију" у узурпираном храму Светог Јована Крститеља Епархије жичке, прогласивши га за манастир, додајући тиме безакоње на безакоње.

2. Са наведених разлога Свети Архијерејски Синод сматра својом дужношћу да обавести јавност да је оваквим својим понашањем бивши Епископ рашко-призренски Артемије не само ступио на пут раскола него је дословце створио своју секту, секту артемијеваца, први пут такве врсте у историји Српске Цркве. Не губећи наду и призивајући именованог на покајање, Свети Синод одговорно скреће пажњу свему свештенству, монаштву и верном народу наше Светосавске Цркве да "Литургија" бившег епископа и његових присталица, свих лишених чина као и он, није Литургија, њихово "Причешће" није свето Причешће, њихове "Tајне" нису Свете Тајне Цркве Божје; да све што чине служи на духовну пропаст како њима тако и онима који их следе и учествују на њиховим сабрањима и богослужењима. Тврдећи да Богу службу чине, они уствари под видом одбране Православља разарају јединство Цркве Христове, одвајајући се на секташки начин од њене живе, спасоносне Заједнице и лишавајући себе и друге вечног спасења. Зато, сви они који им лаковерно следују - нека добро размисле о томе коме и чему следују, одвајајући се од Цркве Христове и навлачећи на себе и своју децу проклетство секташâ.

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода
Доставља: Епископ бачки Иринеј

Свети Серафим Саровски, о циљу хришћанског живота

У разговору о циљу хришћанског живота са симбирским спахијом и поротним судијом Николајем Александровичем Мотовиловим на оцу Серафиму је видно починуо Дух Божији.

Било је то у четвртак. Дан је био тмуран. На земљи је лежао снег од четврт аршина, а одозго су прашиле густе снежне пахуљице. Отац Серафим је отпочео свој разговор са мном на оном свом пропланку близу пустињице према речици Саровки, на стрмени близу речне обале.

Мене је био поставио на пањ од дрвета које тек беше посао, а сам је чучнуо према мени.

- Господ ми је открио, - рече велики старац, - да сте ви у свом детињству усрдно желели сазнати у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе често распитивали код многих великих духовних особа....

Ја морам овде рећи да ме је још од моје дванаесте године живота та мисао неодоступно узнемиравала, и да сам се са тим питањем обраћао многим духовним лицима. Међутим, њихови одговори нису ме задовољавали. Старцу ово није могло бити познато.

- Али, нико вам, - продужио је отац Серафим, - није о томе рекао ништа опредељено. Говорили су вам: иду и цркву, моли се Богу, врши заповести Божије, чини добра дела – то и јесте циљ хришћанског живота. А неки су чак и негодовали на вас, што се занимате небогоугодном љубопитљивошћу, говорећи вам: " Не испитуј оно што је више од тебе. " Но, није требало тако говорити. И ево ја, убоги Серафим, растумачићу вам сад, у чему се уистину састоји тај циљ.

Молитва, пост, бдење, и сва остала хришћанска дела јесу добри сами по себи, али се у њима не састоји циљ нашег хришћанског живота. Они служе као неопходна средства за достизање тог циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у стицању СВЕТОГ ДУХА Божијег. Пост, пак, бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено јесу средства за задобијање Светог Духа Божијега. Запазите, баћушка, да само добро дело учињено Христа ради доноси плодове Духа Светога. Оно што се не учини ради Христа, макар било и добро, неће нам донети награде у будућем животу, нити ће нам дати благодати Божије у овдашњем животу. Зато је Господ Исус Христос и рекао: који не сабира са мном, расипа. Добро дело не може се ни назвати друкчије него сабирањем. Јер, ако оно и није ради Христа учињено, ипак је добро. Свето Писмо говори: Него је у сваком народу мио Њему онај који га се боји и твори правду. И, као што видимо из свештене повести, онај који твори правду у толикој је мери угодан Богу, да се Корнилију капетану , који се бојао Бога и чинио правду, јавио анђео Господњи у време молитве и рекао: пошаљи људе у Јопу и дозови Симона прозванога Петра.... Он ће ти казати речи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој.

И тако, Господ употребљава сва Своја божанска средства како би свакоме човеку дао могућности да се у будућем животу не лиши награде за своја добра дела. Но, за ово је потребно отпочети овде са правом вером у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег, који је дошао у свет да спасе грешнике, и са задобијањем благодати Духа Светога, који у срца наша уводи Царство Божије, и који нам отвара пут ка блаженству будућег живота. Међутим, тиме се и завршава та угодност Богу добрих дела која нису учињена ради Христа: Створитељ наш пружа средства за њихово остварење. Од човека зависи да ли ће их остварити или не. Зато је Господ и рекао Јеврејима: Кад бисте били слепи, не бисте имали греха; а сада кажете: видимо, тако ваш грех остаје. Искористи ли човек, слично Корнилију, то што је и његово дело учињено не ради Христа угодно Богу, и поверује ли у Сина Његовог, урачунаће му се и дело те врсте као да је учињено ради Христа и због вере у Њега. У противном случају човек није у праву да се жали што је његово добро дело пропало. Ово последње никада се не дешава при чињењу ма каквог добра ради Христа. Јер, добро дело, учињено ради Њега, не само што припрема венац правде у будућем животу, него и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога, јер, како је речено: Бог Духа не даје на меру. Јер Отац љуби Сина, и све је дао њему у руку.

Тако је то, ваше богољубље! У стицању овога духа Божијег, дакле, и састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док молитва, бдење, пост, милостиња и остале врлине ради Христа јесу само средства за задобијање Духа Божијег.

- Како то, стицање? – упитах ја баћушку Серафима. Ја то некако не поимам.

- Стицање је исто што и задобијање, - одговори ми он. Ви, на пример, разумете, шта значи стицање новаца? Исто тако постоји и стицање Духа Божијег. Та ви, ваше богољубље, поимате шта значи стицање у светском смислу? Циљ светског живота обичних људи јесте стицање, или нагомилавање новаца, а за господу, осим тога – добитак почасти, одличја и других награда за државне заслуге. Стицање, пак, Духа Божијег јесте такође капитал, али благодатни и вечни. И он се, као и новчани, почасни и привремени капитал, стиче начинима који су врло слични међу собом. Бог Слово, Господ наш, Богочовек Исус Христос наш живот упоређује са трговином и дело живота нашег на земљи назива куповином када свима нама говори: Купите себи... дон не дођем... користећи време, јер су дани зли, тј. изналазите време за стицање небеских блага кроз земаљску робу. Земаљска роба су врлине ради Христа, које нам доносе благодат Свесветог Духа. У причи о мудрим и лудим девојкама, лудим је, кад им је понестало уља, речено: боље идите продавцима и купите себи. Но, док су оне куповале, врата од брачне одаје су се већ затворила, те оне нису могле ући унутра. Неки говоре да недостатак уља код лудих девојака означава недостатак добрих дела у животу. Такво разумевање није правилно. Какав је то у њих био недостатак у добрим делима, када се оне називају девојкама, премда и лудим? Па, девственост је највиша врлина будући једно равноанђелско стање. Оно може да послужи као замена за све остале врлине. Ја убоги мислим да је код њих заправо недостајало благодати Свесветога Духа Божијег. Чинећи врлине, те дјеве су по свом духовном неразумевању сматрале да је све дело хришћанско – једино врлине творити. Оне су чиниле врлине као дело Божије, међутим, њих се није тицало да ли су тиме задобиле и постигле благодат Духа Божијег. Баш за такав начин живота, у коме се човек опире само на творење врлина, без пажљивог испитивања, да ли се њиме, и колико заправо, задобија благодат Духа Божијега – говори се у књигама отаца: има и други један пут, који на почетку изгледа добар, али му је крај на дну ада. У својим писмима монасима Антоније Велики за такве дјеве говори: " Многи монаси и дјеве немају представу о разлици воља које дејствују у човеку, тј. да у нама дејствују три вољуе: прво – Божија, свесавршена и свеспасоносна; друго – сопствена, човечија, тј премда и не пагубна, а оно и неспасоносна, и треће – ђаволска, потпуно пагубна." И баш та трећа, вражија воља и учи човека или да не твори никакве врлине или да их твори из сујете, или да добро твори ради добра, а не ради Христа. Друга, наша властита воља учи нас да све чинимо ради насладе своје похоте, или као што и ђаво учи – ради добра као таквог, без обзира да ли се њиме задобија благодат. Прва, воља Божија и свеспасоносна се у томе једино и састоји да се добро твори искључиво ради задобијања Духа Светога као вечног блага, ни у чем неоскуднога, које се ничим потпуно и достојно не да оценити. Управо то задобијање Духа Светога назива се уљем које је недостајало лудим девојкама. Оне су назване лудим јер су заборавиле на неопходни плод врлина, на благодат Духа Светога, без које никоме нема нити може бити спасења. Јер: "Светим Духом се свака душа оживљава и узвишује чистотом, те свештенотајно сија Тројичиним Јединством." Сам Дух Свети усељава се у душе наше. То усељавање Сведржитеља у наше душе, и сапребивање са нашим духом Његовог Тројичиног Јединства, дарује нам се једино кроз наш велики труд за стицање Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и телу нашем престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по непролазној речи Божијој: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. То је оно уље у светилницима мудрих девојака које је могло да светли и стално гори. Девојке са таквим горећим светилницима могле су дочекати Женика, који је дошао у поноћ, и ући са Њим у двор радости. А луде су истина, видевши своје угасле светилнике, пожуриле на трг да купе уље, али нису успеле да се врате на време, јер су врата већ била затворена. Трг – то је живот наш; затворена врата брачног двора, која су спречила приступ Женику – смрт човечија; мудре и луде девојке – душе хришћанске; јелеј – не дела, него благодат Свесветога Духа Божијег, која се кроз дела задобија унутра у бићу нашем , благодат, која претвара наше биће од овога у оно, тј. од трулежности у нетрулежност, од смрти душевне у живот духовни, од таме у светлост, од пећине суштаства нашег, где су привезане страсти као скотови и зверови, у храм Божанства, у пресветли двор вечне радости у Исусу Христу Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших. О, како је велико сажаљење Божије због наше беде, тј. због наше непажљивости према Његовом старању за нас, будући да сам говори: Ево стојим на вратима и куцам... Под вратима се разуме ток нашег живота који још није затворен нашом смрћу. О, како бих желео, ваше Богољубље, да ви будете кроз овај живот свагда у Духу Божијем! " Судићу по оном што затекнем", говоти Господ. О, тешко, тешко нама, ако нас затекне оптерећене бригама и жалостима животним, јер, ко ће отрпети гнев Његов, и пред гневом Његовим ко ће се одржати! Ето зашто је речено: Бдите и молите се да не паднете у напаст, тј. да се не лишите Духа Божијега, будући да нам бдење и молитва доносе благодат Његову. Наравно, свака врлина ради Христа доноси благодат Духа Светога, ни више од од свих то чини молитва, зато што је она као оруђе за задобијање благодати Духа тако рећи свагда у нашим рукама. Захтело се вама, рецимо, да идете у цркву, но или цркве нема, или је служба свршена; захтело се вама да дате просјаку, но или нема просјака, или немате шта дати; захтело се вама да сачувате девичанство, но немате снаге да то испуните или због свог састава или због сплеткашких напора ђаволских, којима ви не можете противстати услед немоћи човечије; захтело се вама и неку другу врлину ради Христа извршити, но, такође – или се нема снаге или је тешко увребати случај. А то се већ никако не односи на молитву: за њу се пружа могућност свагда и свакоме, и богатом, и сиромашном, и знаменитом, и простом, и силном, и слабом, и здравом и болесном, и праведном, и грешном. Колико је велика моћ молитве чак и грешног човека када се узноси из све душе, цените по следећем примеру из светог предања: једној очајној мајци умре син јединац. Њу на путу сретне жена блудница, упрљана још свежим грехом. Тронута очајном жалошћу мајке, она завапи Господу: "Не ради мене окајане грешнице, но ради суза мајке ожалошћене за сином својим и тврдо верујуће у Твоје милосрђе и свемогућство, Христе Боже, Господе, васкрсни сина њеног!"... И, Господ га је васкрсао. Тако је велика сила молитве, ваше богољубље. Молитва више од свега доноси Духа Божијега, а њу је лакше испуњавати од свега. Благо нама ако нас Господ затекне на (молитвеном) бдењу, испуњене даровима његовог Духа Светог! Тада се ми можемо смело надати да ћемо бити узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, када Он дође са славом и силом многом да суди живима и мртвима, и да свакоме да према делима његовим.

Гле, ваше богољубље, ви сматрате за велику срећу разговарати са убогим Серафимом, будући уверени да ни он није лишен благодати Господње. А шта да кажем о самом Господу, преизобилном Извору сваке благости, и небесне и земне! А међутим, кроз молитву ми се удостојавамо разговарати са Њим самим, Свеблагим и Животворним Богом и Спаситељем нашим. Међутим, треба се молити само до тренутка докле Бог Дух Свети не сиђе на нас у Њему знаној мери Своје небесне благодати. А када Он благоволи да нас посети, тада треба престати с молитвом. Јер, зашто се Њему тада молити: " Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше", кад је Он већ дошао да спасе нас који се надамо на Њега и призивамо Његово име у истини, тј. са намером, да га са смиреношћу и љубављу сусретнемо унутра, у одајама душа наших које су гладне и жедне Његовог доласка? Ја ћу то вашем богољубљу објаснити примером. Рецимо, ви ме позовете себи у госте, и ја по позиву вашем дођем к вама и хоћу да поразговарам са вама. Међутим, ви продужавате да ме позивате: Милости просим, изволите к мени! Ја бих по невољи морао рећи: Шта је то са њим, да није са ума сишао? Ја му дошао, а он продужује да ме позива! Тако је и са Господом Богом Духом Светим. Зато је и речено:Почините и схватите да сам ја Бог; узнећу се међу народима, узнећу се на земљи, тј. јавићу се и јављаћу се свакоме ко верује у Мене и ко Ме призива, и разговараћу са њим као што сам некада разговарао са Адамом у рају, и са Авраамом и Јаковом и другим слугама Својим, са Мојсијем, Јовом и њима сличним. Многи тумаче, да се тај починак односи само на светске послове, тј. да при молитвеном разговору са Богом треба починути од светских послова. Но, ја ћу вам по Богу рећи: при молитви јесте нужно починути од њих, али је исто тако потребно и од молитве починути у часу када због свемоћне силе вере и молитве саизволи Господ Бог Дух Свети да нас посети и да дође к нама у пуноти неисказане благости Своје. Немирна је душа и у немиру се налази када врши молитву, али при наиласку Духа Светога треба да буде у потпуној тишини (безмолвију), и да јасно и разумно слуша све речи живота вечнога које Он тада жели да објави.Уз то још треба бити у потпуном трезвоумљу и душе и духа и у целомудреној чистоти тела. Тако је било код горе Хорива, када је Израиљцима било речено де се за три дана не дотичу жена до појаве Бога на Синају. Јер, Бог наш је "огањ који сажиже сваку нечистоту", те нико са оскврњеним телом и духом не може ступити у општење са Њим.

(Одломак из књиге "СВЕТИ САРОВСКИ СТАРАЦ СЕРАФИМ" од Н. Левитског)

Sinod SPC: Artemije predvodi sektu

Bivši episkop raško-prizrenski Artemije (Marko Radosavljević) nije stupio na put raskola već je stvorio sektu Artemijevaca što je prvi put u istoriji Srpske crkve, saopštio je danas Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve.

Sinod je, istovremeno, skrenuo pažnju sveštenstvu, monaštvu i vernom narodu Svetosavske crkve da liturgija raščinjenog episkopa i njegovih pristalica nije liturgija, da njihovo pričešće nije Sveto pričešće i da njihove tajne nisu Svete tajne Crkve Božje.
U saopštenju se poručuje vernicima da dobro razmisle svi oni koji im "lakoverno sleduju - kome sleduju i čemu sleduju - odvajajući se od Crkve Hristove i navlačeći na sebe i svoju decu sektaško prokletstvo".

Crkvena vlada, kojoj je predsedavao patrijarh Irinej, podseća da je Sveti arhijerejski sabor na novembarskom zasedanju "trajno i neopozivo" Artemija razrešio dužnosti eparhijskog arhijereja, što je tada i on sam prihvatio.
Ovo je prvi put da se Sinod oglašava povodom ponašanja monaha Artemija nakon novembarske odluke Sabora da on bude raščinjen.

U saopštenju se ukazuje da je odluci o rasčinjenju prethodilo Artemijevo "kajanje" zbog prihvatanja saborskih i sinodskih odluka uz tvrdnju koja je, kako se navodi, protivna zdravom razumu, da je on doživotni episkop raško-prizrenski.
"To je bio povod da ga Sveti arhijerejski sinod stavi pod zabranu sveštenodejstva do sledećeg redovnog, ovogodišnjeg (novembarskog) zasedanja Svetog arhijerejskog sabora", navdeno je u saopštenju.

Pritom se ističe da Artemije, umesto Sabornom očekivanju da će zatražiti oproštaj za svoje prestupe zbog gaženja kanonskog poretka Crkve, kako bi bio oslobođen zabrane sveštenodejstva, nasilo, sa grupom svojih sledbenika pokušao da uzurpira manastire i Raško-prizrensku eparhiju.
Napominje se da je Artemije falsifikovanim pečatom donosio protivzakonite odluke u Eparhiji, pa je Sabor bio prinuđen sa dubokim žaljenjem da ga liši episkopskog čina i vrati ga u red monaha.

"Protivzakonito služenje i učestvovanje u njemu kao i drugi dodatni razlozi doprineli su da Veliki crkveni sud potvrdi odluke Eparhijskog crkvenog suda Eparhije raško-prizrenske i sedamnaestoricu jerođakona i jeromonaha, Artemijevih sledbenika, liši svešteničkog čina", podsetio je Sinod.
I umesto "otrežnjenja i pokajanja" monaha Artemija i njegovih raščinjenih sledbenika, oni su nastavili da služe liturgiju u uzurpiranom hramu Svetog Jovana Krstitelja, u Eparhiji žičkoj, proglasivši ga za manastir, što je samo dodavanje "bezakonja na bezakonje".

Monah Artemije penzionisan je na majskom redovnom zasedanju Sabora, a na novembarskom je raščinjen i vraćen u red monaha sa zabranom činodejstvovanja.
Sabor je takve odluke doneo nakon što je utvrđeno postajanje finansijskih malverzacija u Eparhiji raško-prizrenskoj na čijem čelu je Artemije bio dugi niz godina.

EKONOMSKA KRIZA: PRAVOSLAVNO VIĐENJE

Sveti Nikolaj Velimirović o svjetskoj ekonomskoj krizi 
(iz pisma svešteniku 1929. godine)

Vi pitate mene, Božijeg čovjeka, o razlozima i značenju sadašnje krize. Ko sam ja da me pitate o ovoj velikoj tajni? „Govorite ako imate nešto veće od ćutanja,“ rekao je Sveti Grigorije Bogoslov. I mada smatram da je trenutno ćutanje veće od bilo koje riječi, ja ću, iz ljubavi prema Vama, napisati šta mislim o ovom pitanju.

„Kriza“ je grčka riječ i u prevodu znači „sud“. U Svetom Pismu riječ sud je korištena više puta. U Psalmima čitamo: „Zato se neće bezbožnici održati na sudu“ (Ps. 1,5). Kasnije opet, „Milost i pravdu pjevam; Tebe, Gospode, slavim“ (Ps. 101,1). Mudri car Solomon piše da će sud doći svima od Gospoda (Prič 29,26). Sam Spasitelj kaže: „Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu“ (Jn 5,22). Apostol Petar piše: „Jer je vrijeme da se počne sud od kuće Božije“ (1 Pet. 4,17).

Zamijenite riječ sud sa riječi kriza i čitajte: „Pjevaću o milosti i krizi“, „Kriza će doći svima od Boga“, „Otac je usmjerio sve krize prema Sinu“, „U vrijeme koje dolazi kriza mora početi iz doma Božijeg“.

Ranije su Evropljani, kada bi ih zadesila neka nevolja, koristili riječ sud umjesto riječi kriza. Ovih dana riječ sud zamijenjena je sa riječi kriza, jasna riječ zamijenjena je manje jasnom riječi. Došla bi suša i ljudi bi rekli – „Božiji sud!“, poplava – „Božiji sud!“ Kada bi počeo rat ili epidemija – „Božiji sud!“ Zemljotresi, najezda skakavaca, druge nepogode, uvijek isto – „Božiji sud!“ Dakle, kriza je usljed suše, usljed poplave, ratova i epidemija. I ljudi su vidjeli trenutne finansijske, ekonomske katastrofe kao Božiji sud, ali su ih radije nazivali krizom umjesto Božijim sudom. Tako bi se nevolja uvećala zbog nedostatka razloga! Jer kada bi se izrekla jasna riječ sud, razlog koji je vodio do nevolje bio je jasan, i Sudija koji je dozvolio nevolju bio je poznat, i bio je poznat razlog zbog koga je nevolja dozvoljena. Međutim, zamjenom riječi sud sa riječi kriza, koja je za većinu nejasna, niko ne može objasniti zašto je tako, od koga je i za šta služi. I to je jedina stvar po kojoj se ova kriza razlikuje od krize koja se dešava usljed suše i poplave, rata ili epidemije, najezde skakavaca i drugih nepogoda.

Pitali ste o razlogu današnje krize, ili Božijeg suda? Razlog je uvijek isti. Razlog svih suša, poplava, epidemija i drugih nevolja je isti kao i razlog današnje krize – udaljavanje od Boga. Grijeh udaljavanja od Boga je rezultat i ove krize, a Bog ga je dozvolio kako bi se ljudi probudili, otrijeznili, kako bi se pokajali i vratili Njemu. Kriza je proporcionalna grijehu. I zaista, Gospod se koristi modernim sredstvima da nauči moderne ljude: udario je po bankama, berzama i cijelom finansijskom sistemu. Zbacio je vlasnike novca – zajmodavce, kao što je to već jednom učinio u hramu u Jerusalimu. Stvorio je neviđenu paniku među trgovcima i zajmodavcima. Zakuvan, donešen, izmiješan, zbunjen, dodijeljen strah. I sve to da bi se ponosni evropski i američki mudri ljudi probudili, pokajali, sjetili se Boga. Tako da bi oni koji su usidreni u raju materijalne udobnosti sjetili se svojih duša, priznali njihovu prolaznost i poklonili se pred Bogom Najvišim, Bogom Živim.

Koliko će trajati kriza? Dok ponosni krivci ne priznaju pobjedu Svemoćnom. Dok ljudi ne shvate da moraju prevesti nejasnu riječ kriza u njihov maternji jezik i da uzviknu pokajničkim uzdahom „Božiji sud!“

Stoga Vi, iskreni oče, takođe trebate nazivati krizu „Božijim sudom“, i onda ćete sve razumjeti.

Pozdrav i mir Vam Božiji!

Prijevod s engleskog: mr Dragana Pećanac
19. 11. 2010.

http://www.johnsanidopoulos.com/2009/12/economic-crisis-orthodox-perspective.html
 

SVETI JOVAN ZLATOUSTI O DUHOVIMA I LUTAJUĆIM DUŠAMA

Rečeno je, „A kad umre siromah (Lazar), odnesoše ga anđeli," (Luka 16:22). Ovdje, prije nego što nastavim, želim da otklonim pogrešan utisak iz vašega uma. Činjenica je da, oni manje poučeni, misle da duše onih koji umru nasilnom smrću postaju lutajuće duše (ili demoni*).

Ali to nije tako. Ponavljam, to nije tako. Ne postaju duše onih koji su umrli nasilnom smrću demoni, već duše onih koji žive u grijehu. Nije njihova priroda promijenjena, već u svojim žudnjama oni podražavaju zlu prirodu demona. Ukazujući Jevrejima upravo na ovo, Hristos je rekao: „Vaš je otac đavo;“ (Jovan 8:44). On je rekao da su oni djeca đavola, ne zato što su se promijenili u prirodu kakva je njegova, već stoga što su činili stvari kao što su njegove. Zato On dodaje: „i slasti oca svog hoćete da činite“. Takođe Jovan kaže: „Porodi aspidini! Ko kaza vama da bježite od gnjeva koji ide? Rodite dakle rod dostojan pokajanja. I ne mislite i ne govorite u sebi: Imamo oca Avrama;“ (Matej 3:7-9). Pismo je, dakle, naviklo da temelji zakone odnosa, ne na osnovu prirodnog porijekla, već na odnosu dobrog ili lošeg karaktera. Za one koji pokazuju sličnost u ponašanju ili činjenju, Pismo ih proglašava za njihovog sina ili brata.

Ali zbog čega je đavo uveo ovo opako kazivanje? Zato da bi potkopao slavu mučenika. Zato što su i oni umrli nasilnom smrću, on je ovo učinio u namjeri širenja slabog mišljenja o njima. On ovo, međutim, nije u mogućnosti da izvrši. Mučenici ostaju sa svojom slavom. Međutim, on želi da prođe jedna druga, teža stvar. On je, svojim sredstvima, ubijedio vračeve koji rade posao za njega, da ubijaju mnogu nevinu djecu, očekujući da oni postanu lutajuće duše i na kraju njihove sluge. Ali ove teorije su lažne – ponavljam, one su lažne. Šta onda ako demoni kažu, „Ja sam duh tog i tog monaha“? Ništa, zar da povjerujem u tu teoriju zbog ovoga, budući da zli duhovi to govore kako bi prevarili one koji ih slušaju. 

Iz tog razloga je Sveti Pavle zaustavio njihova usta, čak i onda kada su govorili istinu, kako ne bi, pod tim izgovorom, u neko drugo vrijeme pomiješali laž sa istinom i još da se smatraju vrijednim priznanja. Jer kada su oni rekli: „Ovi su ljudi sluge Boga Najvišeg, koji javljaju nama put spasenja.“ (Djela 16:17), ražalošćen u duši on prekori vračaru i zapovijedi demonima da izađu. Šta je đavo tamo rekao, „Ovi su ljudi sluge Boga Najvišeg“? Bilo kako bilo, obzirom da su mnogi slabi duhom i ne mogu uvijek znati kako da pravilno odluče vezano za stvari koje govore demoni, on je odmah zaustavio bilo šta vjerodostojno u njima. „Ako“, on ukazuje, „ti si onaj u sramoti, ti nemaš slobodu govora: ćuti i ne otvaraj svoja usta; nije tvoje da propovijedaš; to je privilegija apostola. Zašto si prisvojio za sebe ono što nije tvoje? Ćuti! Ti si otpao od slave.“ Istu stvar je i Hristos uradio kada mu je Mu zli duh rekao, „Znam Te ko si,“ (Marko 1:24; Luka 4:24). On ga je ukorio sa velikom oštrinom, učeči nas da nikada ne slušamo duhove, čak ni onda kada govore istinu. Naučivši ovo, stoga, ne vjerujmo uopšte zlim duhovima, čak ni onda kada govore istinu; izbjegavajmo ih i odvraćajmo. Slušanje učenja i čuvanje istine trebaju da se uče sa preciznošću, ne od zlih duhova, već iz Svetog Pisma. 

Da bi pokazali da nije istina da duša, kada se odvaja od tijela, dolazi pod vlast zlih duhova, slušajte šta govori Sveti Pavle: „Jer koji umre oprosti se od grijeha“ (Rim. 6:7), što znači da on više ne griješi. Jer dok duša boravi u tijelu đavo može da koristi nasilje protiv nje, i sasvim je jasno da to ne može kada duša napusti tijelo. Kako onda, oni kažu, ljudi griješe, ukoliko se nad njima ne vrši nikakvo nasilje? Oni griješe dobrovoljno i namjerno, predajući se bez prisile i prinude. Sve ovo dokazuju oni koji su prevazišli smicalice đavola. Tako [Satana] nije mogao da ubijedi Jova da izgovori bilo kakve bogohulne riječi, iako je pokušavao na hiljade načina. Zato se ispoljava da je u našoj moći da budemo podložni uticaju njegovih savjeta ili da ne budemo podložni; i da nismo neminovno pod njegovom samovoljom. Ne samo iz onoga što je upravo rečeno, već iz parabole, sasvim je očigledno da duše kada napuštaju tijelo ne ostaju ovdje, već su odmah odvedene. I čujte kako je to pokazano: „Zbilo se,“ rečeno je, „da je on umro, i da su ga anđeli odveli.“ Ne samo duše odabranih, već i duše grešnika su odvedene. Ovo je takođe jasno i iz primjera o drugom bogatom čovjeku. Kada je njegova zemlja obilno rodila, on je mislio u sebi: „Šta ću činiti? Evo ovo ću činiti: srušiću žitnice svoje i načiniću veće;“ (Luka 12:18). Ovo stanje uma ne može biti bjednije. On je uistinu srušio svoje žitnice; jer bezbjedna skladišta nisu sagrađena od kamenih zidova; ona su „usta siromašnih“. Ali ovaj čovjek je ovo zanemario, jer je bio zauzet kamenim zidovima. Šta mu je, međutim, Bog rekao? „Bezumniče! Ovu noć uzeće dušu tvoju od tebe“. Pribilježite još i ovo: u jednom pasusu je rečeno da dušu odnose anđeli; u drugom, da „oni to traže“; u kasnijem slučaju oni ih odvode kao zatvorenike; u prijašnjem, oni ih čuvaju i sprovode kao krunisanog pobjednika. I kao što je borac u areni, primivši dosta rana, prekriven krvlju, njegova glava biva ovjenčana krunom, a oni koji spremno stoje do njega uznose ga i sa velikim aplauzom i pohvalama nose ga kući vičući i diveći mu se. Na ovaj način su anđeli jednom prilikom odveli Lazara. Međutim, u drugom slučaju strašne sile, vjerovatno poslane u tu svrhu, iziskuju duše. Jer ne može duša sama od sebe napustiti ovaj život, zaista, ona to nije u stanju. Kao što trebamo vodiča kada putujemo iz jednog grada u drugi, mnogo više vođstva treba duši od onih koji je sprovode, onda kada se duša odvoji od tijela, i uzdiže prema budućem mjestu prebivanja. Iz ovog razloga ona se često uzdiže i onda ponovo tone u dubine ispod, strahujući i drhteći jer napušta tijelo. Svijest o grijehu sve nas probija, ponajviše u tom času kada trebamo biti odvedeni, odatle na račun koji se plaća, prema strašnom sudu. Onda, ako je čovjek bio pljačkaš, ako je bio srebroljubac, ako je bio ohol, ako je nepravedno bio nečiji neprijatelj, ako je počinio bilo koji drugi grijeh, sav teret krivice se iznosi na svjetlo, i stavlja mu se pred oči uzrokujući duhovno pokajanje. I kao što su oni koji žive u zatvoru u stalnoj žalosti i bolu, naročito onog dana kada ih dalje odvode i sprovode na mjesto suđenja, i stavljaju ih na traku, čuju glas sudije u sebi; kao što su tada puni straha, i čini se da nisu bolji od mrtvaca, njihova duša, iako u velikim mukama zbog svakog trenutka grešnog djela, mnogo je više povrijeđena kada treba da požuri da izađe. 

Житије Светог Николaja Мирликијског Чудотворца

Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови. Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету. Овај славни светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру "Нови Сион". Након смрти својих родитеља, продао је сво имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем, али пошто по природи би скроман, повуче се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт, но јави му се глас Господњи: "Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан". Тада он напусти самоћу и оде у народ и би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Под царем Диоклецијаном и Максимијаном у време гоњења и мучења хришћана био је бачен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири реч Божију. Присуствовао је Првом Васељенском сабору у Никеји, али због тога што је дигао руку на јеретика Арија, би удаљен и забрањено му је даље присуство. Тек када преко изабраних архијереја јави се глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, те му одобрише даље присуство. Био је прави борац за истину, заштитник правде, спасао је многе од сигурне смрти. Истовремено милостив, правдољубив, ходио је међу људима као сам Анђео Божији, те због тога су га људи још за живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ у болести, беди и немоћи, а он се свима одазивао и свима је помагао. Из његовог лица сијала је светлост. У старости се разболе и упокоји се у Господу деветнаестог децембра 343 године. Многа чудеса се дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија миомирисно миро, којим се лече болесници. Спашавао је овај угодник Божји насукане и изгубљене бродове, те се сматра заштитником морепловаца. На овај датум, све лађе, ма где се налазиле бацају своја сидра и до сутрадан мирују, одајући славу и хвалу овом светом чудотворцу. Својим чудесним моћима помаже он сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Немогуће је заправо избројати сва његова чудеса, јер их је много. За њега се зато с правом може рећи да он непрестано пише Јеванђеље Христово и то са неба, својим свакодневним чудесима. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, глувима се враћа чуло слуха.

Тропар (глас 4):

Правило вјери, и образ кротости, воздержанија учитеља јави тја стаду твојему, јаже вешчеј истина: сего ради стјажал јеси смиренијем високаја, нишчетоју богатија, оче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.